Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека  с  планине право  у море. Па, и куда би?

Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Нерађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала      тврдоглавица рече:   

— Нећу на запад!

— Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво речеВелика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом,понављајући: — Не, и не!

Велика               речна            мајка            уздахну.

— Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу             најмлађу                     кћер,         кад                    ова                      одсече:— Не ја!

— Па, куда ћеш? — забрину        се     Мајка      свих      река.

Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама                       неба,                        очаравају                         је                        облаци и                       звезде.

— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка                задрхта                         од                      ужаса.

— Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела   у   небо. Боље        пожури     да стигнеш       у долину,  у         море,       док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи   да припази на тек рођену кћер.

Мала река се невољко поче спуштати, али од тога часа све реке иречице, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и кориточували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне   од   такве страже?

Замрљана од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине.  Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну. 

Али, када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно           и                    з абрину               се:          камо                     је                могла                       отићи?

У потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање             поче,                     мада                    је                   киша               још                      ромињала.

Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ        хтеде       да  нареди   ново   трагање, кад осети да киша    лагано престаје      и            чу          задивљени            крик         неке           птице:

— Погледајте!

        В е л и к а  р е ч н а    м  а ј к а   с  м у к о м   п  о  д  и  ж е    г л а в у        у в и с, и   р е ч е:

— Не        тражите         је          више!

Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежнозарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s